17. Božije ime “el-Vehhāb” (ألْوَهَّاب) – Koji mnogo poklanja

Napomena: 
Priredio S.B.

Božije ime “el-Vehhāb”Rahmetli hadži šejh Fejzulah efendija Hadžibajrić kaže:

“Ovo Ime mogu razumjeti oni koji su Ulul-elbab to jest veleumovi. To je onaj Gospodar koji ima vrlo širok rahmet, trajno nam poklanja svoja dobra.”

U časnome Kur’anu navodi se dova ljudi “ulul elbāba”, ljudi razumom obdarenih:

“Gospodaru naš, ne dopusti srcima našim da skrenu, kad si nam već na pravi put ukazao, i daruj nam (ve heb lenā)Svoju milost; Ti si, uisitinu, Onaj koji mnogo daruje (el-Vehhāb)!

(Kur’an, sura Ālu ‘Imrān, ajet 8.)

Jedino uzvišeni Allah daruje i prije nego što Ga čovjek išta zamoli, jedino On dariva samo ono što je dobro za čovjeka.

Kada se ovo uzme u obzir, onda uopće nije teško razumjeti zašto se kroz Ime “Koji mnogo poklanja” ističe Božija jedinstvenost i u darivanju. Samo uzvišeni Allah dariva ne očekujući ništa zauzvrat, samo On dariva iz čiste ljubavi.

“Gospodar naš je onaj koji je svemu onom što je stvorio dao ono što mu je potrebno, zatim ga, kako da se time koristi, nadahnuo.”

(Kur’an, sura Tā hā, ajet 50.)

Jedino uzvišeni Allah u darivanju dobra, koje čovjek ni ne može ničim zaslužiti, nema granica, dariva neizmjerno i beskrajno.

Svima njima, i jednima i drugima, dajemo darove Gospodara tvoga; a darovi Gospodara tvoga nisu nikome zabranjeni.

(Kur’an, sura el-Isrā’, ajet 20.)

“Ovo je Naš dar, pa ti oslobodi ili zadrži, nećeš zbog toga odgovarati!”

(Kur’an, sura Sād, ajet 39.)

Želi li se čovjek maksimalno približiti Onome koji mnogo poklanja, takav treba da je u ophođenju prema drugima. Pomoć nečiju cijenimo shodno iskrenosti, da li nam neko stvarno pomaže ili od nas očekuje nešto zauzvrat, shodno vremenu, da li nam je neko pomogao odmah ili kasnije, i shodno kontekstu, da li, možda, ta pomoć ustvari predstavlja nešto drugo, nešto što bi ta osoba svakako uradila, a ovako predstavlja da ju je na čin navela želja za pomaganjem. Uzvišeni Allah dariva ne očekujući ništa zauzvrat, zemlja daje plodove ne očekujući ništa od nas, nebesa nam spuštaju snijeg i kišu, također ne očekujući ništa od nas zauzvrat.

I iskren vjernik pomaže radi pomoći ne radi koristi.

Hazreti imam Kušejri bilježi predaju u kojoj stoji kako je naš hazreti Musa (Mojsije), alejhisselam, učio Tevrat i bio oduševljen opisom jednog naroda. Toliko su mu se svidjeli, da je upitao uzvišenoga Allaha:

“Allahu moj, čitam u Tevratu o tim i tim ljudima, predivnih osobina. Ko su oni?”

Uzvišeni Allah mu odgovori:

“To je ummet (zajednica) hazreti Muhammeda, alejhisselam.”

“A ko su ovi, što su po tome i tome posebni?”, ponovno upita hazreti Musa, alejhisselam.

“To je ummet hazreti Muhammeda, alejhisselam.”, odgovori uzvišeni Allah.

Hazreti Musa tako je navodio pojeidne karakteristike i pitao ko su ti ljudi, a uzvišeni Allah stalno mu je odgovarao da je to ummet hazreti Pejgambera, alejhisselam. Tada hazreti Musa, alejhisselam, jako poželi vidjeti ih, i zamoli uzvišenoga Gospodara da mu to podari.

“Ne možeš ih vidjeti”, odgovori uzvišeni Allah, “ali, ako hoćeš, podarit ću ti da ih čuješ.”

Uzvišeni dozva ummet hazreti Muhammeda, alejhisselam, dok još bijahu u kičmama svojih predaka: “Muhammedov ummete!”

Ummet se odazva:

“Lebbejkallāhumme, lebbejk (Odazivamo ti se Allahu, odazivamo)!”

Uzvišeni Allah im reče:

“Dajem vam, a niste mi ništa ni zatražili. Opraštam vam grijehe, a niste od mene oprost ni zaiskali.”

Hazreti Šibli upitao je jednoga od drugova hazreti Ebu Alija es-Sekafīja:

“Koje Allahovo Ime je moj otac najviše učio?”

“Ime ‘el-Vehhāb’.”, odgovori.

“Znači zato je imao tako velik imetak.”, reagira hazreti Šibli.

Edeb je da ko spozna Allahovo Lijepo Ime “Onaj koji mnogo poklanja”, ne traži ništa od bilo koga, osim od dragoga Boga, i da se u svim stvarima oslanja isključivo na Njega.

Vezanje za ovo Lijepo Božije Ime (te‘alluk) ogleda se u čovjekovoj potrebi da mu Jedini podari da u svakome poslu zaboravi na sve druge ciljeve, samo da mu On bude vodilja.

Istinska spoznaja ovoga Lijepog Božijeg Imena (tehakkuk) ogleda se u shvatanju da Uzvišeni neizmjerno dariva svakome kome nešto nedostaje, svakome ko je u potrebi, da je svaki dar dobra ustvari vezan za jedinoga Darivatelja.

Kićenje odrazima svojstva ovoga Lijepog Božijeg Imena (tehalluk) ogleda se u tome da kada rob stupi na taj mekam, umnogostruči vlastito darivanje drugima, ali potpuno lišeno bilo kakvih želja ili skrivenih ciljeva.

Rahmetli hadži šejh Fejzulah efendija Hadžibajrić rekao je:

“Njega sa naročitom sabranošću spominji, pa ćeš dobiti i na časti i na malu (imetku).”

Rahmetli doktor Abdul Halim Mahmud jož kaže:

“Ko uobičaji ovo Božije Ime izgovarati na sedždi koju obavi poslije klanjanja duha-namaza, uzvišeni Allah olakšat će mu dolazak do bogatstva.

Da bi se sačuvao iman (vjerovanje), preporučuje se učenje osmoga ajeta kur’anske sure Ālu ‘Imrān: ‘Rabbenā lā tuzig kulūbenā ba‘de iz hedejtenā ve heb lenā min ledunke rahmeh. Inneke Entel Vehhāb’, sedam puta nakon svakog namaza.

Kažu da se ovo Božije Ime uči zajedno s Imenom ‘el-Kerīmu Zut-Tavl’ (Plemeniti, Koji obilno nagrađuje) a radi bereketa (blagoslova).

Također, uči se i sa Imenom ‘el-Kāfī’ (Onaj koji je svima dovojan) radi bereketa u svakoj stvari.

A uzvišeni Allah, opet, najbolje zna.”