Predaje o evlijama u starom Sarajevu, VIII dio

3.1.2. PREDAJE KOJE JE ZAPISALA I OBJAVILA ESMA SMAILBEGOVIĆ - nastavak

166.

E, gore ima naviše kad smo pošli na Kovače, na Ploči, ova džamija što ima, ispod nje jedno greblje, nako malo, more bit jedno dvajestak kabura među kućama, tude je bio ukopan, i sad je ost'o. Al' mu je nišan donekle stanio se, gore iznad džamije u greblju i hadži Mehmed-efendija piše da je gore. Nije. A meni je hadži Mujaga prstom pokaz'o:

- Eno ondje je ukopan hadži Mestvica Mulaga.

Mestvica Mulaga su ga zvali, i on je, zapisiv'o bi svijetu vako, pa eto nekog boli glava, nekog nešto, pa bi zapisivo. A inače, evlija je bio. A ima jedan ćitab koji se zove ilmidžifl, ima u biblioteci, i da je od Hazret Alije taj ćitab, tako se kazuje, pa može da u tom ćitabu toliko može sebi obračunati kad će umrijeti. E, oni su ustanovili, prid jednim Muid-efendijom učili, trojica ih, pa su obračunali. Mestvica je sebi obračun'o na dva tri dana, recimo, petak, subot i nedelj i fakat je u ta tri dana umro, u godini toj i toj, i u mjesecu tome i tome.

167.

E, to o Mestvici kazuje, a još ima puno stvari o Mestvici. Vrlo je bio interesantan. Eno onde mu je u tabacima, baš gdje je ova Tabačka džamija, đi su Daire, eno onde mu je bio ko jedan dućančić, i vako je zapisivo, a kaže da hin je Muid-efendija, hodža koji ih je učio, u ovome ilmidžiflu, ćitabu, trojica ih je bilo još dvojica sa Mestvicom Mulagom. Pa je reko: ''Dođite vi sutra, nek ste kod mene, kod kuće.''; i došli oni, i s njima razgovarao, lijepo s njima, nije bolestan nimalo bio. ''Eh'', kaže, ''vakat je došo da se seli.'' Ništa, oni šute. ''Nego'', kaže, ''hoću ja abdest da uzmem''. Pa je usto da uzme abdest. Jedan je od njiha iz ibrika mu poljevo, a jedan je čuvo mahramu da se otare abdest. Opro je lijevu nogu, nije otro abdesta, pao je tako, posrno, oni ga dohvatili i izdaho. To tako kazuju za taj ilmidžifl, da toliko more obračunat, da čovjek sam sebi sazna dokle će živjet, koji dan i tako. Pa, Mestvica je u tri dana, a Muid-efendija u sahat i u minutu. Ima taj ćitab u biblioteci Husref-begovoj. A sad, eto, bil' mogo ko bit stručnjak da izračuna, ne bil', to je vrlo teško.

168.

Pa kaže hadži Mujaga, rahmetli, eno i sad u njegove ćerke ćitaba, Muhamedija zove se, rukom pisan, vrlo vrijedan. Donio je do šest godina poslije Mestvicine smrti valjda, jer ne znam to tačno da li je do šest, samo kasnije je umro Mestvica, a hadži Mujaga je kasnije rođen Merhemić. Ali je došao Merhemića ocu da se halali s njim jer su mu došli oni dani kad će umrijetii donio ćitab i rekao: ''Evo ti Mulaga, ovaj ćitab'', a u Mulage, hadži Mujaginog oca bilo pet-šest šćera, čini mi se da je bilo, a sina nije imao, ''kad ti se rodi sin, nadi mu ime Mustafa'', jer Mustafa mu je bilo dedino ime, ''nadi mu ime Mustafa i kad odraste kaži mu selam od Mestvice Mulage, i kad saznane podaj mu ovaj ćitab.'' I taj ćitab i sad u hadži Mujage. E, taj Mestvica bio ukopan, ali niže Džamije, ja znam sad mjestimice đi je, al mu je nišan odnešen gore, nije mu na grobu njegovom, a postojao je od zeničkog kamena nišan, i piše na njemu Mestvica Mulaga.

169.

Po predanju Kaim baba je bio drug Ali Gaibije, koga smo već pomenuli, i Đul Babe, koji je sahranjen u Budimu. Odakle je bio Kaim Baba, predanje ne zna. Ono kazuje da je živio u Sarajevu, da je tamo bio već u dubokim godinama, da je bio pobožan, da se smatrao za sveta čovjeka, i da je otud protjeran. O njegovom protjerivanju iz Sarajeva dvojako se priča. Po jednom kazivanju on se jedamput uhvati u kolo djevojaka i stane igrati. Ljudi mu zbog toga strašno zamjere, ali im on odgovori u pjesmi:

Kad budete ka i ja (tj. pravedni)

Vatajte se đe i ja!

Ne razumjevajući smisao njegovih riječi Sarajlije ga pritjeraju. Izašavši iz Sarajeva, on dođe u kuću neke babe i zamoli je za prenoćište. Baba ga primi i on prenoći. Sutradan on se stane moliti Bogu. Dok je on čitao molitve, baba mu je aminala. Posle molitve on joj rekne: ''Za zemlju se umolismo, za drvo i kamen ne mogosmo''. Čim on to izgovori, Sarajevo plane i izgori.

170.

Po drugom kazivanju Kaim Baba je protjeran iz Sarajeva iz drugih razloga. Dok je bio hodža u Sarajevu, pođe jedne blagoslovene (praznične) noći u džamiju. Odjednom vjetar dune i ugasi mu fenjer. Na to on izvadi svijeću iz fenjera i pruži je prema kandiljima koji su gorjeli visoko na munari i svijeća se upali. Ljudi koji su gledali ovo čudo, odmah opaze da je Kaim Baba veliki pravednik i Božji čovjek. Vidjevši šta je učinio, on se pokaje i rekne: ''E, šta učinih! Ja se otkrih da sam sveti čovjek!'' Da bi pokazo da nije, on ode u kafanu i počne piti, što ni obični muslimani ne smiju činiti, još manje sveti ljudi. Sarajlije se začude takvoj sablazni i protjeraju ga.  Kaim Baba je imao mnogo učenika koji su ga voljeli i koji ga nisu htjeli ostaviti, već pođu s njim. Kad su izišli iz Sarajeva, Kaim Baba je učinio dovu (molitvu), a učenici su mu aminali. Poslije dove zemlja se stane tresti. Kaim Baba se pomoli Bogu  i zemljotres stane. ''Za zemlju se umolismo, a za triješće (drvo) i kamen ne mogosmo!'' rekne Kaim Baba svojim učenicima. U to Sarajevo plane i izgori.

171.

Njihovi mezarevi se nalaze u ulici Medresetima, na Pirinu brijegu. Za Gajgusuza i druga mu pripovijedaju da su još za života rekli da će svijet između njih prolaziti. I zaista, na mjestu gdje su pokopani, i to baš između njihovih grobova, prolazi cesta. To su inače bećarski grobovi, a postoji vjerovanje da se prolazniku u gluho doba noći može na tom mjestu koješta prikazati...

172.

Dole na Atmejdanu postojala je isto džamija, medresa. Te se medrese dobro sjećam, a džamije se ne sjećam, samo temelje znam i groblje je bilo veliko. E da je, kaže, nekakav vidovit čovjek bio, derviš nekakav koji je bio ukopan, a kasnije kad se je ulica proširila, tačno je došao njegov grob na ulicu, pa kaže da je reko onim svojim dervišima, sad kod derviša je bivalo vako da nešto reknu malo začuđeno što ne bismo, drugi svijet ne bi mogao shvatiti, pa je on reko:

- Ukopajte mene, nemojte na leđa kad umrem, nego potrbuške me izvrnite, pa svijet reko:

- Đe ćeš se potrbuške ukopat i ovo i ono. Kaže:

- Lakše je teret nositi na leđima nego na prsima, i fakat mu je grob došo pod cestu, tako se je pričalo o njemu.

E tude je postojala medresa, vrlo lijepa, sad je onaj parčić niže prema onoj onde, a gore je bila Merhemića medresa i u njojzi je bilo dosta, petogodišnja je ona bila medresa rušenjem Careve medrese.

173.

Kako se pripovijeda, nekakvi se šaljivdžije dogovore da malo Hafiza ismiju. Zato povale jednog svog druga u tabut i pozovu Hafiza da klanja dženazu. Hafiz se odazove i upita:

- Hoćemo li klanjati živom ili mrtvom?

Oni mu odgovoriše:

- Ko je još klanjo dženazu živom? Mrtvom ti klanjaj!

- Tako je – reče Hafiz.

Pošto su klanjali dženazu, oni otvoriše i vidješe da im je drug mrtav.

174.

Bio jedan Žuti hodža, hafiz i hodža, eto ti i sve svijet š njime cirkozo. Nako, držali ga, eto, ko što je Mušović bio, e nako ga svijet, cirkozo š njime. Hajd, bogme, zdogovore se neki mladići da cirkoze, da mladića metnu na tabut i da pred Begovu džamiju donesu, a ugovorili s onijem hodžama kod džamije da oni dozvole da on njima klanja, tome mladiću, dženazu. I donijeli i metli ga pod onu čohu i fes i sve. Mladić umro, i eto ti. Kaže, dozvoliti hodži Žutome da on klanja, a kad klanja dženazu da on (mladić), skoči, da reknu eno, oživio, da cirkozaju. I oni dozvole. Znali su oti da je on živ.

- Hajd da nam klanjaš dženazu, umro nam ovi mladić. Kaže:

- Ja, bogami, ne smijem, to nije moje, evo hodža, kaže, koji klanjaju, a to moje nije, ja ne smijem.

- Hajd, mi ti dozvoljavamo. Oni imaju volju da him ti klanjaš.

Dobro, kaže. I on prešo i klanjaj dženazu i pošto sklanjo:

- E, kaže, hajte sad, nosite, te kopajte. Bio vam je živ, a sad je mrtav. Oni, bogme, otkri da ga dignu, dolje-gore, tamo-vamo, bogomi, mrtav. Dajte doktura, doktur dođi, pogledaj, kaže:

- Kopati, mrtav je on. Otadaj, taj se hodža gledo, e vako, ko malo vode na dlanu. Vidili da nešto pri njemu ima. Eh, kad je umro, e nuj ga ukopali, ono je bio nuda sve groblje, vamo vako i gore na Kovačima. I on je nuj ukopan na sred onog puta i ograđen bio, bolan, do skoro, na malo prije neg smo mi došli u Sarajevo razvaljeno, i fenjer, direk bio i fenjer gorio danom noći, na onom direku. Tuj se ukopo taj hodža. I smeto aotima, kako aoti idu ne mogu da se okreću, ono jedni odovud, jedan put ozdo i smeto, i bogme su oni njega otkopali i u Hamdinu carinu. Koja je kaže tuj bila dženaza, bolja nego prije, cijela ga našli. I onijeli ga tamo i ukopali, ali vidi, nuj sve nesreće bidu. Jedan aoto, nuj pogide Tuzlak jedan, drugi jope, ondi u onoj kućari đe je držo onu trafiku, treće, Korjenićka je nanišla nuda i pane i nogu slomi. I ja joj kažem: Bog te ne ubio, pa kud ideš, ja sve ono mjesto zaokružujem, šta se zna, da on jope nije nuj na svom mjestu, kad imaju te kudri-deve pa nose. Đe je Rusija, đe su odnijeli hodžu, a đe su odnijeli Kosu.

175.

A Žuti Hafiz je, s njim je džimbus bio, onako pobožan u svjetskim očima, ko je bio, cijenio ga je, a neko ga je čak izigravo, pa su ga jedan-put zovnuli:

- Hafize, kaže trebalo bi da klanjaš dženazu jednom, umro jedan – a živa čovjeka metli u tabut. Pa došo Hafiz da klanja dženazu.

- Hoćemo l', kaže, klanjat živu dženazu il' mrtvu?

- Ma kakva, kaže, živu, mrtvu ti klanjaj. I on klanjo, kad poslije čovjek, kad fakat umro.

E, njegov je grob onde nad Kovačima u onome i sad mu se zna gdje mu je nišan đi je i piše Sari-Hafiz, Žuti-hafiz. Na Kovačima, ovo đe je klesar, pa odma viza vi klesara, nekoliko koraka gore do puta imaju dva nišana vako, lijep jedan nišančić, i na onom jednom nišanu, znam mu ja mjestimice đi je grob, da je bio pobožan čovjek i evlija da je bio.

176.

Sulejman ef. Jakubović se pazio sa Ahmedagom Hafizovićem-Nakom. Ponekad bi Sulejman ef. dolazio petkom Ahmedagi kući. Duže vremena nije dolazio i kad su se jednom slučajno sreli, Ahmedaga upita Sulejman efendiju što ga nema i ne dođe mu kući. Ovaj obeća da će slijedećeg petka doći. Ahmedaga kaza ženi svojoj Habiba hanumi da će Sulejman efendija u petak doći. Reče uz to da se štogod pripremi za Sulejman efendiju. Habiba hanuma to kaza Muliji, koja je bila aščikaduna (kuharica) u Ahmedage. Kad to ova ču, reče:

- Ah, Bog ga ubio, sve i dolazi.

U petak je Ahmedaga čekao Sulejman efendiju što ne dođe kad je rekao. Sulejman efendija odgovori:

- Što ću dolaziti kad im nije drago.

Ahmedaga ispriča ženi šta mu je Sulejman efendija rekao i upita je je li šta ko govorio o njemu kod kuće. Habiba hanuma se sjeti šta je Mulija rekla i to kaza Ahmedagi.

177.

Za Sulejman efendiju sam slušo Jakubovića. On je umro kad je Austrija unišla, drugi il' treći dan na sofama u Begovoj džamiji. I to je bio čuven čovjek i ugledan, a jako skroman. Po zanatu je firaldžija, pravio bi firale, ono što se rekne nije vješt baš da je pravi majstor, ali je majstor, ali eto. Pa bi on one svoje firale ponio kroz čaršiju da ih proda, pa je jagma bila kome će ih prodati, jer nije imo on dućana, i onaj ko bi kupio ne bi ga pito ni pošto ni kako, nego mu dani višu cijenu neg što je; ali bi one njegove firale metno međ svoje, pa kaže, poslije, bi to bilo da bi oni prodo sve što god je imo robe bilo mu se prodalo. I za Sulejman efendiju Jakubovića, koji su ga upamtili, al' sad nema. Eto, Austrija kad je ušla, on je umro. O njemu ima puno tih doživljaja, događaja, e on bi obilazio grobove. Išo bi i iz Sarajeva polahko na Brus, pa na Brusu oni Šehitluci ima, zovu se, i sad su u životu, popravljeni. Malo su bili oštećeni. Pa bi na Brusu tude ozijaretio i preteferičio, pa bi onda otišo niza stranu, niz Miljacku, pa bi onda uz Miljacku se popeo na, na ovaj, kako se zove, na Buloge, pa na Brus, pa bi onda došo u Sarajevo. I bila su dvojica Travničanina derviša koji biše ga pratili, išli za njim, a ne biše govorili ništa s njim. I on je bio vidovit. Za njega kažu da su sabrali se u Svrze da vijećaju kako će, kako će otpor prema Austriji da naprave, pa su onda rekli jednom, zagovorili se da Jakubović šuruje s Austrijancima, a on je došo u tu kuću baš kad su oni to govorili, došo, pa je unišo na vrata. Neko reko trebalo bi ga išibat, potkovat, sad, stara čovjeka potkovat. Al' on došo na vrata i nije im izgleda ni selama nazvo, il' jes selam nazvo, al' nije govorio s njima ništa, pa je reko, kaže:

- Djevojka na Savi prala haljine, veš, pa joj pala kosa u vodu, pa zamahivala glavom da kosu vadi, pletenicu, na leđa, kad vidla više nje stoji Austrijanac – i kaže, počo plakat i izišo.

Biva, džaba vam je otpor davat Austrija će unić, jer niste, niste dovoljno naoružani, niti vas dovoljno ima prema Austriji. To him je odgovor znači, nije him vako reko, al' eto, to him je reko, i poslije, Austrija je unišla. Eh, on je odma do dva dana na sofama u Begovoj džamiji umro. Bio je ukopan na Hamzanijinom greblju, pa kad Hamzanijino greblje cesta prešla, i ovo vamo kod bolnice, onda su njega iskopali i njegove nišane prenijeli u Vinograd prema džamiji u groblju Pod trešnjama. I sad se nalaze nišani Jakubovića Sulejman efendije.

178.

Kad je Austrija došla u Bosnu bilo je hodža i mualima koji su naučavljali djecu i nisu bili oduševljeni prema Austriji, pa je bio između ostalih Kustura hodža. (Oni su iz Novog Pazara, al' su davno doselili ovde u Sarajevo. Pa je bio on i amidža – ja sam hafiza znao – i zvali su se Sokolovići. A nadimak him je bio Kustura, tako da him je to prezime prešlo i u službeno prezime.) I ovaj hodža Kustura je gledo i zapisivo kad je ko bolestan i kad je šta. I došla mu je nekakvog austrijskog oficira žena pa da joj on ogleda. I on je ima jedan ćitab i u ćitabu vrlo sve slično horoskopu, al' – ono što se rekne – pogodi iz igle u iglu: nije okolo, nego baš! Kaže on njojzi: ''Ti imaš čojeka!'' – ''Imam!'' – ''Taj čojek tebe vara!'' – ''Jest!'' – ''Iđe sa drugom takom i takom!'' – ''Jest!'' – ''Ti imaš ispod lijeve plećke jedan mladež, u obliku toliki i toliki!'' – ''Jest!'' - Sve je kazo i, nejse, ona doletjela i hoće da primi islam. Šta je, kako je – s tim bi bila rastavljena od muža... I onda su oni uspjeli da ga osude. Okrivili ga na mađije pa čak da svijet poludi zbog toga i naredili da ga objese, na Vracima. I u mene bi tetka kazivala, ona je upamtila to, očeva mi sestra... Kaže, velika je žalost bila kad su ga poveli i doveli gore na Vraca. I objesili su ga, ali je počela kiša padati: za prva tri dana je. Kaže, bio toliki prolom oblaka da se nikud iz kuće nije moglo izići, kad su to uradili: Kusturu hodžu ubili. To je moglo biti negdje odmah poslije ulaska Austrije do nekoliko godina.

179.

Pri gradnji ove džamije (Čekrkčijine) majstori se prepirahu gdje je kibla, jer se prema toj strani mora sagraditi mihrab u džamiji. Čekrči-baba pokaže rukom i pred očima majstora se ukaže Bejtullah. Među majstorima je bio i jedan vlah, koji odmah primi islam.

180.

Tvrdi se da je mihrab ovo džamije okrenut tačno prema kibli. O tom se priča: Kad se gradila džamija, objašnjavao je graditelj Čekrekčiji da je kibla u nekom drugom pravcu a ne u onom kako on pokazuje, ali se ovaj nije dao u to uvjeriti. I kad se tako nisu mogli sporazumjeti, reče odjednom Čekrekčija: ''Gledaj, eno Bejtullaha!'' i tek tada pristao je graditelj da mihrab okrene u pravcu koji je pokazivao Čekrekčija.

181.

Kad se u koga što pokrade, pa ne može da nađe kradljivca, donosi se s mezara Hafizova malo zemlje, te se na tu zemlju nešto uči. Iste noći će doći Hafiz i kazati ko je kradljivac. Ako se zemlja sutradan ne vrati na svoje mjesto, osoba koja ju je uzela neće imati mira, dok je ne vrati na mjesto. Čuo sam da je nekakvoj ženi prilikom preseljavanja nestalo nekih stvari. Ona je uzela zemlje sa Hafizova mezara i donijela je kući. Oko po noći uđe joj u sobu čovjek potpuno žut, bijele brade, u zelenom džubetu i reče joj:

- Zašto me uznemiruješ? Stvari su ti pokrali oni kolari što su ti prtljag prenosili.

Ona je odmah zemlju povratila i Hafiz joj se nije više pojavljivao. Da li je ovo istina ili je plod narodne fantazije, teško je provjeriti.

182.

O Žutom Hafizu se je kazivalo ako se nekom nešto ukrade pa ne mere nać', ne more nać pa džaba je, otiđi bi tad Žutom hafizu pa uzmi šaku zemlje sa njegovog groba, pa donio kući, pa metni pod jastuk – sanjaće uveče Hafiza i Hafiz mu rekne:

- Što me mučiš, tude ti je i tude – i fakat su ljudi nalazili te stvari.

Nastavit će se, ako dragi Allah da ...